Home DRUŠTVO (Samo)ubistvo sa predumišljajem

(Samo)ubistvo sa predumišljajem

SHARE

Agonija je okončana. B92 – i radio i televizija – više ne postoji. Ne računajući nekoliko poslednjih godina, bar četvrt veka, ta stanica, razgranati medijski punkt, jedinstveni brend, bio je reper za neokaljano profesionalno novinarstvo. Samostalno i slobodno.

Olovnih devedesetih, bili su međ tek nekoliko sličnih, nepokolebljiva gerila u otporu (!) miloševićevskom medijskom totalitarizmu. Nakon petooktobarskih promena, opet među retkim, ozbiljni kritičar i korektor novouspostavljene vlasti.

Takav medij niko ne voli. Bilo i biće. Mnogi su im radili o glavi. Pojedincima i bukvalno! Čine to obično oni sa velikim novcima, oni u foteljama i kabinetima, konkurencija, zavidljivci, lošiji u svakom smislu… Oni najmoćniji, naročito.

Sve ovo što autsajderski konstatujem, tamo su vrlo dobro znali. I takve predumišljaje sa lošim krajem, pretpostavljali i prepoznavali. Neke od njih i vrlo direktno osetili.

Oslonjen na insajderske komentare, nisam razumeo – ni onda, ni danas – zašto se nizu loših programskih i kadrovskih odluka, a naročito u biranju budućeg vlasnika, kao kolektiv, nisu suprotstavili? I sramotu sa “Velikim bratom”, masovne odlaske najkvalitetnijih, “bulevarsko” srozavanje kvaliteta, nekakve Manje, Ajnštajne, i druge nevolje… dok “Čorba” nije zapržena. ]utali su i trpeli.

Zašto je onolika neustrašivost – sa mikrofonima i kamerama, pred najmoćnijim sagovornicima – iščilila pred opasnostima koje su ih, sve zajedno, u talasima zapljuskivale? Izostao je organizovani kolektivni otpor. A bilo je prilika kada nisu bili sami. Sa hiljadama slušalaca i gledalaca, u podršci ispred redakcije. I ništa! Dok nisu bili ugašeni.

loading...

Ovaj tekst nije opelo, nije ni In memoriam. Jeste iskreno žaljenje što su se ogromna profesionalna postignuća grupe talentovanih ljudi, zamela u klasičnoj srpskoj promaji nerazumevanja i nesolidarnosti.

Trudio sam se da ne spominjem imena časnih kolega, naslove programskih kreacija, datume ili prepoznatljiva obeležja u njihovim pojedinačnim ili kolektivnim karijerama. Beležio sam to godinama – kao iskreni poštovalac, ali i vrlo subjektivni, katkad i surovi kritičar – u raznim novinama, možda najčešće baš u ovim koje držite u rukama. Onda kada je trebalo. Kada je, verujem, i njima moglo biti bitno. Ne želim danas, kada je sve definitivno neslavno okončano, da dam priliku za pakosno seirenje i zlobno cerekanje “kolezama” – do juče sa žešćim razlogom po raznim redakcijskim budžacima – koji su, od nedavno – zapletom najgorih događanja u istoriji žurnalizma ovog naroda – avaj, u prilici da svakodnevno zagađuju novinski papir i komunikacijski etar.

Ti i takvi nikada, ali nikada, nisu bili, niti će ikada biti, po bilo čemu dobrom, upamćeni. Ni oni, ni njihove mentalne izlučevine. Po njima se, odista “ništa neće zvati”.

B92 beše znak vrhunskog profesionalizma. Ostaće tako. Makar u sećanjima slašalaca i gledalaca. Dovoljno?

IZVOR DANAS

loading...

Ostavite komentar:

Please enter your comment!
Please enter your name here