Home DRUŠTVO Od štrajka do štrajka, od Goše do Fijata

Od štrajka do štrajka, od Goše do Fijata

SHARE

Nekad se znao red: leto nije vreme ni za kakve političko-ekonomske vratolomije, jer, odmori, roštiljanje i rad na 10 odsto, ako se baš mora. A onda, negde krajem avgusta, novine počinju sa naslovnicama tipa “Da li nas čeka vrela radnička jesen?”, “Najavljeni štrajkovi _______” (upisati po želji). Pa onda sindikalne vođe, neki među njima preplanuli od onog pomenutog odmora, spremaju liste zahteva za pregovore, pa se susreću sa predstavnicima vlasti, pa se natežu, pa se vrate kod radnika koji odvajaju deo zarade da bi ih baš oni predstavljali… I tako, u zavisnosti od realističnosti zahteva i stepena moguće ugroženosti poslodavca, ili vlasti, bude nešto ili ne bude ništa.

Dešavalo se, naravno, da štrajkovi iznesu mnogo više od pukih zahteva za poboljšanje uslova rada, plata i onog što se danas zove “radnička prava”. Ne tako često, istina, ali će svakom revolucionaru u duši srce zaigrati na pomen Gdanjska i Kolubare. Ali oni pravi, radnički zahtevi, retko kad su bili ispunjeni u potpunosti. Tranzicija, kapitalizam, novovekovna industrijska revolucija, propast čovečanstva, opet, odgovor upisati po želji.

Ali, dogorelo je. Sezona više ne postoji. Radnici Fijata su povukli nogu. Radnici one fabrike koja nam je godinama predstavljana kao pravi, idealni primer toliko neophodnih stranih investicija koje će preporoditi obogaljenu tranzicionu privredu Srbije. Nije problem samo to što nikad nećemo saznati šta sve piše u tom famoznom ugovoru sa Fijatom. Ne znamo na šta se sve država obavezala da bi dovukla “legendarni” Fijat koji je radnicima obezbedio i besplatno obdanište za decu, uredio park i šta sve ne.

Ne znaju ni radnici, pa je sasvim logično što traže razgovore i sa Vladom i pišu pisma predsedniku Srbije. Pa im premijerka odgovara da shvata da je radnicima teško, ali da je “nama”, to jest, njima, državi, teže. A predsednik kaže da razume da je plata od 42,000 dinara mala, ali da je alternativa i da je ne bude. A samo je malo guglanja dovoljno da se shvati zašto Fijat može da odbija razgovore sa štrajkačima, kakva je uloga poljske verzije ove iste fabrike i šta je sve u igri. Mala bara, puno krokodila, kako kaže poslovica – novi modeli su spas za obamrlu auto-legendu i svaki od krokodilčića želi da zagrabi novi kolač za sebe. Pa se Fijatu može da bude imun na zahteve radnika, šta je jedan krokodilčić u velikoj bari.

I lopta se vraća u dvorište države, manjinskog vlasnika Fijata. Države koja povećava subvencije da bi zadovoljila investitora, istovremeno smanjujući samoj sebi prihode. Državi koja se pojavljuje kao zaštitnik radnika u privatnoj kompaniji, kojima se obećava pomoć – kao što je bio slučaj sa Gošom, kada je tadašnji premijer a sadašnji predsednik odredio jednokratnu pomoć radnicima – a ne štiti interese i ne pomaže radnicima svoje fabrike. Ali ni radnicima drugih privatnih kompanija – Juru da ne pominjemo – kao što su, recimo, zaposlenji MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja, koji danima trpe vrućinčinu i smrad vrelog asfalta bez zdravstvenih knjižica, uz plate koje kasne.

loading...

– Svaki dan slušaju obećanja – biće sutra, biće u sredu, biće u petak. Rade na velikim vrućinama, postavljaju asfalt, bez plata, overenih zdravstvenih knjižica – kaže za Danas predsednik sindikata u ovom preduzeću Mile Čolić.

Kao i svuda, problemi nisu od juče – kompanija prijavljuje zaradu, sklapa nove poslove, a plate i obaveze – nikom ništa. Da, jasno nam je: prodati smo kao jeftina radna snaga koja nema baš previše izbora, pa će ćutke spustiti glavu i trpeti sve. Jer ima toliko onih koji će, uslovljeni nemaštinom i nemanjem izbora, prihvatiti i to skoro ništa.

I lopta je ponovo u dvorištu države. Zašto je tako teško preispitati ispravnost politike subvencija tim tako željenim investitorima? Da, svi znamo da su nam potrebna njihova ulaganja, ali se i ona mogu usloviti. Čak i postojeći zakoni, surovo usvojeni u sklopu takozvanih reformskih mera, omogućavaju kontrolu i kažnjavanje nepoštovanja u ovom trenutku minimalnih radničkih prava. Šta sprečava kažnjavanje rukovodstva Fijata za odbijanje razgovora sa štrajkačima? Šta sprečava kažnjavanje vlasnika građevinske kompanije Ratko Mitrović za neplaćanje osnovnih doprinosa? Šta sprečava kažnjavanje Jure, Leonija i ostalih ulagačkih “ponosa” za neljudske uslove rada?

Odgovor verovatno svi znamo. I ćutke spuštamo glavu, uglavnom. Možda je zaista jesen jedino pravo vreme za preokret i izlazak na ulice.

 

Izvor: Vice

loading...

Ostavite komentar:

Please enter your comment!
Please enter your name here