Home DRUŠTVO Darvin Veliki

Darvin Veliki

SHARE

Darvinova teorija je nesumnjivo najveća i najhrabrija stvar koju je ljudska životinja ikada bila spoznala o sebi

Ako treba izabrati samo jednu veliku ideju, teoriju, činjenicu i istinu o sebi i o svetu u kojem živimo, a koju svako od nas treba da zapamti i razume, onda je to ideja, teorija, činjenica i istina evolucije putem prirodne selekcije.

U pitanju je zamisao Čarlsa Darvina koja je krupnija, grandioznija, dalekosežnija, moćnija i snažnija od ideja Sokrata, Konfučija, Bude, Isusa ili Muhameda, baš kao i od ideja Njutna, Pastera, Marksa, Frojda ili Ajnštajna. Sve njihove ideje, uzete zajedno, po svom značaju i veličini ne mogu ni da se približe toj izuzetnoj, neverovatnoj i “opasnoj” Darvinovoj ideji. Ona je nesumnjivo najveća i najhrabrija stvar koju je ljudska životinja ikada bila spoznala o sebi i o svojim bližnjima. Jer, evolucija putem prirodne selekcije je bila na delu i kada nije bilo ljudi, i ona će delovati i onda kada ljudi unaokolo više ne bude. A ukoliko vanzemaljski pustolovi i antropolozi ikada posete planetu Zemlju, i budu procenjivali inteligenciju Homo Sapiensa, njihovo prvo pitanje će biti “Da li su ovi oblici života već otkrili evoluciju?”

Što se, nažalost, još uvek ne može reći za mnoge oblike života među nama. Jer, kreacionisti u Srbiji su očigledno evoluirali poput virusa. Od samo jednog Miroljuba “Pod mač, bato” Petrovića do čak 166 nedavnih potpisnika “Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije” u krstaškom ratu protiv “ateista”, “globalista” i fosilnih ostataka. I manje je tu bitno prebrojavanje broja potpisanih akademika i odistinskih naučnika, iako jeste indikativan neuobičajeno veliki broj ginekologa i hirurga, te mašinskih i elektroinženjera, u društvu pesnika, pojaca, muzičkih pedagoga i jednog pilota. Radi se o tome da je ovo jedan upadljivo nepismen, aljkav, antinaučan, zaveraški, antimoderan i uopšte skandalozan i uvredljiv tekst koji sa činjenicama ima veze koliko i žirafa sa stiroporom. Taktika ovih i njima sličnih kreacionista je ista: prvo, oni nastoje da u ime lične religijske vere proizvedu kontroverzu tamo gde je nema i, drugo, pozivaju se na nekakav dijalog i versku slobodu zloupotrebljavajući te vrednosti modernog sveta. Zato ove taktike treba strpljivo raskrinkavati i uporno izvrgavati preziru i ruglu. “Moramo se tući”, kako bi to rekao Koča Popović.

Dakle, za one koji su spavali na času, Darvinova teorija evolucije putem prirodne selekcije je jedna koliko genijalna, toliko i blistavo jednostavna ideja koju razumeju deca u osnovnoj školi. A evoluciju komotno zakuvava i svaki uzgajivač pasa, golubar ili poljoprivrednik koji veštački odabira sorte i stoku sitnog zuba. Priča ide ovako: sva živa bića se rađaju sa nekim sitnim razlikama ili slučajnim varijacijama među sobom. Neke od tih varijacija ili promena su bezvezne, ali neke su sasvim korisne i zgodne. Na primer, malo bolji vid, nešto oštriji zubi, ili pak duže noge i veće grudi. Zbog pritiska okruženja, te se korisne odlike ili promene onda zadržavaju, odnosno prirodno odabiraju i prenose dalje na potomstvo i opstaju u populaciji. Tokom miliona i milijardi godina, na ovaj način i nastaju i nestaju mnoge fantastične karakteristike organizama, a vremenom i čitave žive vrste. I to je, manje-više, to. Nema tu priče o nastanku svemira i života (to su neke druge teorije), samo o mutacijama i opstanku bolje adaptiranih.

Međutim, društvene posledice ovih ideja su te koje stvaraju izvesnu nelagodu i mahnito protivljenje. Zato što ova fantastična evoluciona storija znači i to da su slepe i nezainteresovane sile prirode te koje su bile stvorile ovaj raznovrsni živi svet, pa i nas same, bez uplitanja tvorca ili bilo kakvog natprirodnog objašnjenja. Ali ovo znači i jednu prelepu i nekako romantičnu činjenicu prema kojoj su sva živa bića u srodstvu, i razvila su se na ovaj način od prvih jednoćelijskih organizama. Što zgodno znači i da sve žive vrste imaju zajedničko poreklo: kupus, meduza, mačka, helikobakterija, šimpanza, golub, orhideja, grejpfrut, čovek, bubašvaba, karfiol, gorila i tostolobik. Zato čovek deli oko 96 odsto gena sa šimpanzom, ali i oko 50 odsto gena sa bananom koju u slast žvaću i šimpanza i čovek. Zapravo, čovek i pivski kvasac dele 31 odsto gena. Živeli!

loading...

Dokaza za evoluciju ima u izobilju i na svakom ćošku, i to nisu samo gomiletine fosilnih ostataka i drugih artefakata iz prirodnjačkih muzeja, već i hektolitri dokaza iz paleontologije, geologije, genetike, biologije, biohemije, agronomije, psihologije, sociologije itd. Koji svi pričaju i dokazuju istu veličanstvenu priču. Za oko 150 godina svog postojanja, teorija evolucije putem prirodne selekcije pokazala se kao jedna od najbolje potvrđenih i dokazanih teorija u istoriji nauke. Uzgred, ona je naučnicima danas mnogo jasnija nego teorija gravitacije, pa opet niko razuman ne sumnja u to da ćemo se zalepiti za asfalt ako iskočimo kroz prozor.

Najzad, evolucija je živa i nedvosmislena i u nama samima: od repa u našoj trtici do umnjaka u našoj vilici, tih nesavršenih zaostataka naše sopstvene evolucije, zbog kojih bi svaki tvorac koji drži do sebe morao da se postidi. Baš kao što su to i naše štucanje, mrdanje ušima ili one roze tačkice u uglu naših očiju. Kada se naježimo – možda i zbog teorije evolucije – to takođe radimo zbog naše pernate i čupave evolucione prošlosti. A i čovek je bio uticao na evoluciju drugih živih bića. Zbog ljudske odeće, neke vaške su evoluirale tako da se kače jedino za tkaninu, a zbog zagađenja industrijske revolucije neki leptiri su evoluirali tamnija ili sivlja krilca. Dok antibiotici čine da bakterije evoluiraju i adaptiraju se tako da nas ipak učine slinavim i kilavim, uprkos našoj borbi za opstanak pred prozorčetom apoteke.

Tada pristižemo i do naredne i naročito podle kreacionističke alatke, zahteva da se u ime nekakve demokratije i tolerancije u školama poučava i kreacionistički pogled na svet i život. Bilo bi to isto kao da u udžbenicima iz fizike piše da je, prema jednima, svet stvoren u Velikom prasku a, prema drugima, za šest dana udarničkog rada i jedan dan odmora. Ili da u udžbenicima iz geografije stoji da je, za jedne, svet ravna ploča, a za druge rotirajuća lopta. To što to ne (treba da) piše nije dogmatizam, već stvar dokaza i činjenica. Isto je i sa stavom o nadnaravnoj uvređenosti inače vrlo tananih i preosetljivih osećanja vernika. Možda i teorija gravitacije duboko vređa verska osećanja jogi-letača, ali to ipak ne znači da je ne treba izučavati po školama, zar ne? Dok je, zapravo, stav da je teorija evolucije neistinita i nedokazana taj koji je uvredljiv za činjenice, nauku, kulturu i zdrav razum. Može nas heliocentrična teorija vređati kao samozaljubljene kreature kojima se svet vrti oko sopstvenog pupka ili zadnjice, ali to ne znači da je ona neistinita i da je treba izbegavati i revidirati. Drugim rečima, teorija evolucije ne vređa osećanja vernika, već samo osećanja egocentričnih individua koje bi toliko jako volele da su nešto posebno, specijalno i po božanskom liku stvoreno.

I zato, umesto što debatujemo da li je evolucija činjenica ili ne (ona to jeste), bolje da se zapitkujemo sledeće stvari. Zašto se toliko plašimo znanja? Objašnjenja? Razuma? Zašto drhtimo pred istinom o sebi samima? Zar nas toliko skorojevićki onespokojava naš odraz u ogledalu? Zar bismo radije da smo nastali božanskom intervencijom iz praha i blata, a ne iz kalorične i ukusne primordijalne supe? Zbog čega negiramo da smo i mi, ljudi, rezultat ili proizvod potpuno prirodnih procesa? Ako u supermarketu već radije kupujemo “potpuno prirodne” namirnice, zbog čega tvrdoglavo odbijamo da i mi sami budemo deo te iste prirode? Zašto toliko popaljivo želimo da smo nekako neprirodni i natprirodni?

U pitanju je identični pseudonaučni prdež mozga kao i onaj koji smatra da nam ljubav, posao i zdravlje zavise od položaja zvezda i planeta, koji homeopatskim preparatima, magnetima i srebrnim vodama puni naše apoteke, i koji ne vakciniše našu decu, pa ona umiru od donedavno iskorenjenih zaraznih bolesti. Kreacionizam je nešto strašno opasno i u društvenom, a ne samo u naučnom smislu. Bez teorije evolucije, učimo decu i omladinu da su ljudi proizvod posebnog božanskog promisla, a ne neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi. Što je gotovo isto kao da učimo decu da su ona pripadnici posebnog, superiornog, arijevskog ili nebeskog naroda. I baš zato toliko vređa ako se teorija evolucije dovodi u pitanje, negira ili odbacuje.

Teorija evolucije je najveća i najdublja tajna koju je čovek ikada bio otkrio o prirodi i o samom sebi. I zato Darvinovo ime i prezime treba izgovarati sa dubokim poštovanjem. Nije toliko velika ni ideja da se Zemlja okreće oko Sunca, da planete na okupu drži gravitacija, da mikroorganizmi izazivaju zarazne bolesti, a ni stav da je “zlatna sredina” nekako najbolja, da je na bačeno kamenje zgodno uzvratiti hlebom, da je život pre svega jedna patnja ili put, odnosno da decu ne donose rode. U teoriji evolucije se kriju i odgovori na to zašto smo ljubomorni, zašto ratujemo i silujemo, zašto smo ksenofobni i zašto smo preljubnici. Ali i odgovori na to zašto se zaljubljujemo i pravimo decu, zašto sarađujemo i delimo hranu, ostavljamo bakšiš i pomažemo u nevolji. Kako smo to tačno jedno sa prirodom i živim svetom, te zašto su nam i tela i umovi ovakvi. Zašto i koga volimo i mrzimo, seksamo se i razvodimo, pijemo i pušimo, ko nas privlači, a ko odbija, kako glasamo i kupujemo, zašto brinemo i zašto ne. Teorija evolucije nije samo još jedna od mnogih lekcija u udžbeniku iz biologije, ušuškana negde između anatomije trepljara i zglavkara. Ona je organizujući princip čitavog živog sveta i odgovor na najveće misterije o ljudskom poreklu i egzistenciji.

Teorija evolucije je briljantna, genijalna i jednostavna zamisao i činjenica koja najzad objašnjava zašto su živi svet i naše ponašanje takvi kakvi jesu. Što je pitanje o kojem su filozofi, naučnici i obični ljudi bili mozgali milenijumima. Sve do 1859. godine i prekretničkog, revolucionarnog i veličanstvenog “O poreklu vrsta” velikog, najvećeg Čarlsa Darvina i njegovih nastavljača. Apsolutno ništa u nauci nema smisla bez teorije evolucije. U suprotnom, prirodne i društvene nauke samo su umobolna spravljanja herbarijuma i insektarijuma, jedno deskriptivno i hobističko skupljanje markica. Kada je reč o tome da li se evolucija dogodila i događa ili ne, među naučnicima odavno ne postoje nikakve dileme, rasprave, debate, sumnje, nedoumice, zadnje misli, ništa od toga. Šta god neuki, neobavešteni i klerikalni zlikovci govorili o tome, već jednom i jednom za svagda: evolucija je činjenica, a Čarls Darvin je i bio i ostao u pravu.

Piše: Aleksej Kišjuhas

Izvor: Danas

loading...

Ostavite komentar:

Please enter your comment!
Please enter your name here