Home DRUŠTVO Piškimo po komšiluku

Piškimo po komšiluku

SHARE

Ona nema auto i ne radi na benzinskoj pumpi, a često je na njoj. Tamo – piški itd… Odgovor na pitanje idu li i gde u toalet ljudi koji rade u kioscima.

Ne zaposleni, ima i takvih, ali je dosta onih “na crno” . Pa i onih “najmodernijih” koje su vlasnicima kioska “autsorsovale” sve brojnije agencije za lizing siro(v/t)e radne snage.

Možda je nekome pitanje gde nuždi komši(j/k)a sa kioska nevažno i deplasirano. Kao, šta nas briga za to, a i, ako su već u Juri, ali i nekim kasirkama u hipermarketima (bile) uvedene pelene, onda je za gazde i vlast ovaj problem zanemarljiv. A i odgovor je, jelte, lak – pa idu u obližnje restorane, na pumpe, u parkiće i šumarke, a oni u blizini veoma retkih javnih klozeta – u njih.

I tako je od onog socijalizma do ovog tranzicijskog neokapitalizma.

Međutim, ako ovaj problemčić postavimo na drugi način, videćemo da je to – problemčina čija je ovo samo sićušna ilustracija. Blagi znak.

loading...

Živimo li, dakle, u vremenu pristajanja i navikavanja na sve do mere kad i svakovrsna poniženja počinjemo da doživljavamo kao nešto normalno? Poput one anegdotske žabe koja bi iskočila iz vruće vode, ali ne iskače kad se kuva postepeno.

Kad posla nema dovoljno, imati ga pa makar kakav postaje – razlog za ponos. Postoji li izraz – ponižavajući ponos? Eto od sada postoji. Ili postoji od onog trenutka kad neko “izvuče loz” pa se zaposli u struci i trebalo bi da je srećan kraj toliko nezaposlenih kolega. A onda shvati da mu “lizing-agencija” uzima pola crkavice…

Ali, vratimo se na kiosk! Tamo su poniženja postala kontrolisana. Baš u maniru Velikog brata. Vama su, ako imate svest o pravima potrošača, verovatno dosadni prodavci (ne samo u kioscima, već i kasirke u pojedinim marketima) kad vam nude – žvake, upaljače ili štagod takvo…

Čak vam se učini da vas tim ponudama ponižavaju jer vas podsećaju da kupite nešto što vam ne treba. Kao da vi ne znate šta ste hteli. Čini vam se katkad da vas drže za izlapelog. (Kaže baka deki: i zapamti dve stvari – hleb i mleko, ponavljaj, dve stvari hleb i mleko. Ponavlja on i donese pastu za zube, a baka kaže – jesam li ti rekla dve stvari – gde ti je četkica.)

No, nema mesta šali. Većina modernizovanih kioska i tih lanaca ima instalirane kamere koje prate rad prodavaca, pa i da li i kako učestalo i ljubazno nude te žvake, čokoladice… Ako ne nude – udaraju im se recke, negativni poeni. Novi udar na crkavicu ili radno mesto! To je to ponižavanje, udar na ljudsku slobodu na šta se niko ne buni, svi pristaju, prave se ludi…

Dignemo li kiosk-princip na “Gošu”, Železaru, rudnike… jasniji će biti sistem svakovrsnog ponižavanja. Eto, o tome sam ponovo razmišljao tokom Praznika rada.

Piše: Božidar Andrejić

IZVOR DANAS

loading...

Ostavite komentar:

Please enter your comment!
Please enter your name here