Home POLITIKA Postjugoslovenski scenario

Postjugoslovenski scenario

SHARE

Apokaliptične vizije i predizborne pretnje o političkoj nestabilnosti koja u Srbiji vreba iza ćoška imale su svoju ilustraciju u onim zgodno nezgodnim scenama iz makedonskog parlamenta.

Nacionalistički banditi i razbojnici su bili upali u Sobranje, i kamere su zabeležile ovo političko nasilje u nekoliko koncentrisanih minuta. Bilo je razbijenih noseva i okrvavljenih glava, teško je povređen poslanik Zijadin Sela, a u bolnicama i pod nadzorom belih mantila su završili i mnogi drugi poslanici, novinari i policajci. Posvedočili smo i kako je izvesna odurna spodoba divljački vukla neku ženu za kosu, kao i scenama u kojima se mnoge gospođe onoliko neprijatno spuštaju sa skupštinskog balkona, menjajući pristojnost za živu glavu. Sve je bilo toliko grozno, da se čak i papa pomolio za Makedoniju. Međutim, iako su snimci bili nemontirani, cela ta gužva i haos svakako jesu imali i montažera, i režisera, i scenaristu. Sve je to namontirala vladajuća partija koja, posle deset godina, nikako ne želi da siđe sa vlasti. Takođe, bila je to i nasilna kulminacija političkog scenarija koji odlikuje gotovo sve bivše jugoslovenske republike – a ne samo Makedoniju koja zvanično nosi to rogobatno i kompromisno ime.

Za one koji prebacuju kanal kada na red dođu vesti iz Makedonije, ako uopšte i dođu, situacija je prilično i posve jednostavna. Donedavni makedonski premijer, Nikola Gruevski iz partije VMRO-DPMNE, nije uspeo da obezbedi skupštinsku većinu nakon vanrednih (i više puta odlaganih) parlamentarnih izbora. Naime, dotični populista i nacionalista je izgubio podršku albanskih partija koje su prišle socijaldemokratama Zorana Zaeva. Upravo je taj Zaev 2015. godine razotkrio masovno praćenje i prisluškivanje opozicije, novinara, naučnika, članova nevladinih organizacija i mnogih drugih (oko 20,000 građana ukupno), od kada i traje politička kriza u Makedoniji. Ovi inkriminišući snimci su raskrinkali i čitav sistem političke korupcije i zloupotrebe moći od strane uskog kruga ljudi oko Gruevskog i njegove porodice, odnosno ukazali su na komotna dogovaranja o sudskim kadrovima i sudskim odlukama, o hapšenjima visokih državnih zvaničnika, o podizanju nezakonitih milionskih kredita i tome slično i nekako poznato.

I sad, uprkos tome što je Gruevski bio izgubio većinu u skupštini, makedonski predsednik Ivanov (i poslušnik Gruevskog), mesecima odbija da mandat za formiranje vlade poveri Zaevu i albanskim partijama, tj. onima koji su tu skupštinsku većinu legalno i legitimno napabirčili. Zbog toga mesecima traju protesti na ulicama i država je u institucionalnom zastoju i ćorsokaku. Te se i pojavljuje ta misteriozna i opasna stvar koja se ovde naziva “makedonskim scenarijem”, a kojom se uspešno plaše građani Srbije. Dok je situacija prazilučki prosta: Gruevski ne želi da siđe sa vlasti, zato što je svestan toga da bi nova vlast istražila njegova nepočinstva i da bi najverovatnije završio u zatvoru. Upravo kao što je to jedna druga bivša jugoslovenska republika, Hrvatska, bila uradila sa svojim premijerom Ivom Sanaderom. Ali zatim, da bi se prikrili tragovi, i u Makedoniji se (ne)vešto priziva taj omiljeni sastojak svakog balkanskog lonca – nacionalizam. S tim u vezi, Zaev se optužuje da “cepa državu”, da pravi “Veliku Albaniju”, da je “šiptarski plaćenik” i da ga finansiraju “NATO” i “Soroš”. A nema tu ni Soroša, ni Velike Albanije, ni Rusije, ni NATO-a, u pitanju je naga borba za opstanak jednog režima i/ili jednog čoveka. Famoznu “političku nestabilnost” u Makedoniji proizveo je korumpirani autokrata koji je izgubio podršku većine građana, a odbija da sjaše sa vlasti.

Drugim rečima, dok smo se mi prepirali po Tviteru ili gledali kako Đoković trči za fluorescentnim lopticama, bivša jugoslovenska republika Makedonija je strpljivo gradila svoj sopstveni kronistički i klijentelistički sistem. Gruevski, koji se prvobitno reklamirao kao nekakav moderni “ekspert” ili tehnokrata, ubrzo je spoznao draži partokratije i slast autokratije. I, od 2006. godine do danas, sa svojom strankom je preuzeo kontrolu nad čitavim društvom: nad parlamentom, sudstvom i drugim institucijama, nad poslovima u javnom sektoru i nad tajnom policijom, ugušio je vladavinu prava, cenzurisao medije i represivno ućutkao kritičare. Najzad, u svojoj verziji balkanskog “izmišljanja tradicije” ili konstrukcije postjugoslovenskih identiteta, režim Gruevskog je nakaradno i megalomanski posegnuo za Aleksandrom, Filipom i Aristotelom, pa Skoplje danas izgleda kao nekakav zabavni park ili Diznilend sa motivima antičkog doba.

loading...

Upravo zato, valja obratiti pažnju na jedan drugi “scenario” koji igra u društvenom bioskopu u gotovo svim “bivšim jugoslovenskim republikama”, nosile to one u imenu ili ne. U pitanju je postjugoslovenski scenario raspojasane korupcije i partokratije, odnosno priča ili zaplet o klizajućem hodu ka autokratiji pod maskom demokratije. Scenario u kojem se šmira usvajanje zakona i glumi poštovanje pravila Evropske unije, odnosno scenario u kojem se izgovaraju rečenice i fraze koje dobro zvuče na sceni ili na pozorišnim daskama u Briselu. Dok su iza te scene, u stvarnom životu naših društava, na delu sprega politike i krupnog kapitala, kontrola medija, pritisci na opoziciju, klijentelizam i koncentracija moći i privilegija, uz podgrevanje straha od unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja. Konačno, lako je sprdati se sa limenim Aleksandrom Makedonskim i sa dorskim, jonskim ili pak korintskim stubovima po Skoplju. Ali, i svi mi ostali parčići bivše Jugoslavije imamo svoje komadiće izmišljanja slavne prošlosti (i dovođenja sebe u vezu sa istom), odnosno svoju hiperprodukciju istorijske fikcije u ime postjugoslovenskog nacionalizma.

Dakle, baš kao i Makedonija, i mnoge druge bivše jugoslovenske republike takođe su etnički preosetljive i disfunkcionalne državice slabe demokratije i traljave vladavine prava. A slično je i sa postsovjetskim državama istočnog bloka, odnosno istočne Evrope – u Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Poljskoj. A tek je Turska pod Erdoganom otišla dođavola. Na primer, na hiljade ljudi je demonstriralo protiv autokratskih i nacionalističkih skretanja režima Viktora Orbana, odnosno protiv gašenja Centralnoevropskog univerziteta. Mladi demonstranti u Slovačkoj nedavno su zahtevali ostavku korumpiranog ministra unutrašnjih poslova, a u Poljskoj se demonstriralo protiv vladine kontrole nad sudovima i nad nezavisnim medijima. Uz to, masovne demonstracije u Rumuniji su sprečile planove vlasti da amnestira političare optužene za korupciju. Najzad, i predsedničke izbore u Srbiji ispratili su “neočekivani i ničim izazvani” protesti velikog broja frustriranih i gnevnih mladih ljudi koji su ustali “protiv diktature”.

I zato, Aleksandar Vučić je u pravu u jednoj stvari: “politički nestabilna” Makedonija može da bude prozor u budućnost Srbije. Međutim, ono što propušta da spomene jeste da je on taj koji, zbog autokratskih i partokratskih tendencija sopstvenog režima, može da bude samo neko ko je krivac za tu istu nestabilnost. Ako ne (u)kapira da su smenjivost vlasti i kritika režima preduslov stabilnosti, a ne nestabilnosti neke države i društva. Drugim rečima, “makedonski scenario” je besmislena sintagma koja treba da zaseni prostotu. Tačnije, da zaseni prostu borbu za očuvanje vlasti i partijskih privilegija nasuprot demokratiji, vladavini prava i nezavisnim institucijama. Ali, pošto su građani Srbije s pravom umorni od bunta, prevrata i nasilja, oni i u jogurt duvaju, pa ih je moguće zaplašiti. Dok ne uvide da iza svog tog demonstriranja na istoku i jugoistoku Starog kontinenta stoje stara-dobra odbrana demokratije i građanskih sloboda.

Naprosto, scenario je posvuda isti. Kako bi izbegli optužbe za korupciju i lošu vladavinu, ili pak ćorku, lideri i vladajuće partije u centralnoj i jugoistočnoj Evropi preuzimaju kontrolu nad sudovima, guše nezavisne medije i proglašavaju antirežimske inicijative i organizacije za narodne neprijatelje. Iako u ovim postsocijalističkim državama postoje slobodni izbori i mnoge partije, ti izbori najčešće nisu sasvim fer. Režimi su im sve okoštaliji, dugotrajniji i korumpiraniji, dok paralelno guše kritičku svest i nezadovoljstvo građana. Zvuči poznato? Možda zato što i jeste. Dešavanja u Makedoniji samo su najglasniji i najbrutalniji izraz mnogih varijacija na temu. Ili scenarija za film koji smo već gledali.

Piše: Aleksej Kišjuhas

IZVOR DANAS
loading...

Ostavite komentar:

Please enter your comment!
Please enter your name here